Родитељи често реагују тек када се у дневнику појави лоша оцена. Међутим, знаци упозорења постоје много раније. Правовремена реакција спречава нагомилавање градива и губитак самопоуздања код детета.

Главни знаци да је детету потребна помоћ

• Промена понашања: Дете одлаже израду домаћег задатка из математике, измишља изговоре или постаје анксиозно пре контролног.

• Претерано дуго учење: Ако дете проводи сате над једноставним задацима без резултата, проблем је у неразумевању основа.

• Пад оцена: Изненадно или постепено покварене оцене јасан су сигнал да је градиво постало претешко.

• Реченице самокритике: Изјаве попут „Ја нисам за математику“ или „Глуп/а сам за ово“ или „Мени ово никако не иде“ показују да је дете фрустрирано и да му треба подршка.

• Физички проблеми: знојење дланова и табана (дистонија), лупање срца, убрзан пулс, отежано дисање, несаница, дрхтање руку (тремор), губитак апетита, често мокрење (погото дете устаје ноћу), мучнина, али и пролив пре контролног или писменог.

• Психилошки проблеми: безвољност (апатија), ступор (дете се мучи и ћути-не жели да каже шта га тишти), утученост (незаинересованост за свет око себе) или дете гризе нокте или гледа у једну тачку доста дуго. То посебно важи за осетљиву децу која се плаше да родитељима саопште да им не иде математика.

Код деце чврстог карактера јавља се агресивност и бес и честа изјава “Коме ће ово требати у животу?“. Такво дете је свадљиво и често баца ствари по кући.

Са дететом увек треба лагано и благо разговарати и бити му ослонац и морална подршка, а потом наћи и одличног професора математике за приватне часове. Детету треба дати трансфузију вере и поверења у себе, научити га да се не пореди са другима и непрестано га охрабривати. Никада не инсистирати на одређеној оцени или просеку уопште. Не захтевати тројку, четворку или петицу. Говорити и веровати да ће све бити добро.

Сви у породици треба да замишљају успех у математици и ништа супротно од тога. Непрестано треба живети у ишчекивању добрих резултата који происходе из приватних часова математике и уз помоћ одличног професора математике.

Добар приватан час математике препознаје се по томе што ученик активно решава задатке и прича већи део часа, док професор само усмерава процес. Ево како изгледа ефикасан и професионално вођен час математике:

1. Уводни део и провера (првих 5–10 минута)

• Анализа домаћег: Предавач прегледа претходне задатке да види где је настао проблем.

• Лоцирање рупе у знању: На почетку се одмах дефинише шта је циљ за тај дан.

• Кратка рекапитулација: Понављање кључних формула и теорема потребних за нове задатке.

2. Главни део часа – Активно учење (око 45–70 минута)

• Принцип корак-по-корак: Професор прво уради један типски задатак уз детаљно објашњење зашто се повлачи баш тај потез.

• Преузимање иницијативе: Већ на следећем задатку ученик узима оловку у руке.

• Дијалог уместо монолога: Наставник поставља потпитања ("Шта нам је овде познато?", "Коју формулу сада можемо да применимо?") уместо да одмах каже решење.

• Учење на грешкама: Када ученик погреши, добар професор га пушта да сам уочи пропуст анализирајући међукораке.

3. Завршни део (последњих 5–10 минута)

• Самостална провера: Ученик ради последњи задатак потпуно сам како би потврдио разумевање.

• Задавање домаћег: Професор бира задатке који су блиски онима са часа ради утврђивања градива.

• Повратна информација: Кратка сесија где се наглашава шта је данас савладано, а на чему мора још да се ради.

Кључне особине доброг професора математике

• Прилагођава језик: Комплексне математичке појмове преводи на једноставне примерe из свакодневног живота.

• Има бескрајно стрпљење: Не показује фрустрацију ако ученик нешто не разуме из првог (или петог) пута, већ мења метод објашњавања.

• Градио самопоуздање: Користи похвале за добар логички закључак, чак и ако је коначни рачун погрешан.

ЗАКАЖИ ЧАС